Jalu Kurek

 

Ritam mašina i asonance dima

 

zemlja

jutra udaraju po kaldrmi gvozdenim čekićem  koraka
ko nas je u zeleni oklop tvojih besnih zenica okovao

reči su kao ruže ne želimo ruže zvezde mirišu kao cveće
ispod pazuha će mi zašumeti zanjihani kvadrati grada

u mojim dužicama razmeštaš vlažne čaršave livada
a ja se zarivam u tebe bolnim upitnikom ruku

neko ti kao okean u ogledalu neba češlja mokru kosu
telegraf sunca otkucava mi poslednju depešu

noć te ostavlja onesveščenu išutiranu ekserima potpetica
kada se budiš ti si bela i u očima imaš zelenilo šume

juče je umrlo danas a sutra će se probuditi prekosutra
neko će mi zarđalim ključem otvoriti plavetnilo


melodija milana

u podne grad zvoni čeličnom gleđi krovova
uveče u prljavu krpu neba zabada tvrde bodeže dimnjaka

postoji neko ko će se zagrcnuti limom mističnih jezera
neko ko će zavoleti ritam mašina i asonance dima

šaren plakat ulice prikačen ekserima svetiljki
vreme parenja opsednutih očiju uzdrhtalo u plavetnilu
ah tamo je studen žena tamo su palme odvedi me tamo
teško brekćući tramvaj me je pritisao

metalne zastavice automobila zveckaju i tope se u jari
tekuća unutrašnjost oblaka pljuje u atlas trotoara
po lepljivoj kosi  razmazaću ti stakleni mozak
crvenim prstima sapunom žege spraću zločin

poljupci su rasuli gvožđe po tuđem zemljištu
u svilenim čarapama hodaju po četvrtastim trgovima
neko ispira moj ohlađeni plač  u velikoj nebeskoj kugli 
dok grad izdaleka žmirka očima poput devojčice


Ljubav

Vertikalni stub prostora iznad mene traje nepomično.
Iz njega precrtavam lepu tišinu kao pobedu.
Vidim te: luk si koji će za časak iskočiti
iznad zgrade.

Često mislim na tebe

Zakucaj u rane svoje okrvavljene ushite,
u najsvežiju ranu srca: u oči.

Eto tako
u obrisima
nastaje istorija sveta.

Draga,
približi se. Očima me zagrli.
Očima me spasi.


U sumrak

Zalazak sunca, penzioner, nasmejani starčić
svakodnevno u šest sati mirno umire.

Moram da pevam o tebi, kada tvoja usta mlitave.

Još uvek pogledom budnu vatru nad gradom raspaljuješ.
Međutim, meni se približuje mračan narod magli iz Podhala¹
i vazduh ima uplakane oči.

Oče, tvoj osmeh već se krišom ugasio.

Oslobodi mesec, čežnju neba mačem probodi!

Na mene pada tanušan krik zvezda.

sa poljskog prevela Biserka Rajčić

Jalu Kurek (Jalu, Kurek, 1904-1983) je pesnik, prozni pisac, kritičar, prevodilac, član Krakovske avangarde. Uređivao je časopis Linija i bio blizak s italijanskim futuristima, posebno s Marinetijem. Sarađivao je i sa Zenitom. U periodu od 1925. do 1968. objavio je brojne zbirke pesama među kojima su najvažnije: Žege, Pevanja o Žečpospoliti, Usta u pomoć, Mohigangas, Razglednice.